звони́ть
to call (to contact by telephone)
Verb | imperfective | intransitive
| Infinitive | звони́ть |
|---|---|
| Present, я | звоню́ |
| Present, ты | звони́шь, зво́нишь |
| Present, он, она, оно | звони́т, зво́нит |
| Present, мы | звони́м, зво́ним |
| Present, вы | звони́те, зво́ните |
| Present, они | звоня́т, зво́нят |
| Future, я | бу́ду звони́ть |
| Future, ты | бу́дешь звони́ть |
| Future, он, она, оно | бу́дет звони́ть |
| Future, мы | бу́дем звони́ть |
| Future, вы | бу́дете звони́ть |
| Future, они | бу́дут звони́ть |
| Past masculine | звони́л |
| Past feminine | звони́ла |
| Past neuter | звони́ло |
| Past plural | звони́ли |
| Imperative singular | звони́ |
| Imperative plural | звони́те |
Perfective: позвони́ть
Examples
- звони́ть дру́гу — to call a friend