заполучи́ть
to get hold (of), to pick up, to get oneself
Verb | perfective | transitive
| Infinitive | заполучи́ть |
|---|---|
| Future, я | заполучу́ |
| Future, ты | заполу́чишь |
| Future, он, она, оно | заполу́чит |
| Future, мы | заполу́чим |
| Future, вы | заполу́чите |
| Future, они | заполу́чат |
| Past masculine | заполучи́л |
| Past feminine | заполучи́ла |
| Past neuter | заполучи́ло |
| Past plural | заполучи́ли |
| Imperative singular | заполучи́ |
| Imperative plural | заполучи́те |
Imperfective: заполуча́ть